Цeнтaр зa културу Сирмиумaрт Срeмскa Митрoвицa
A | A

Вeсти

Вeсти
Oд:    Дo:    
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 >

ИСЦЕЉЕЊЕ“ ПРИКАЗАНО У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ

Ср. Митрoвицa, 29. Мaj 2015.

    У свечаној сали Српског дома 28.маја. 2015. године одржана је бесплатна пројекција дугометражног играног филма „Исцељење“. Организатор овог догађаја, Центар за културу „Сирмијумарт“, омогућио не само да у нашем граду филм буде приказан и пре биоскопских пројекција у Србији, које су планиране за јесен, него и да угости његове ауторе. То су Иван Јовић (редитељ), Моња Јовић (сценаристкиња) и Пабло Феро Живановић (директор фотографије). Иначе, филм је у свету први пут приказан на 24. фестивалу источноевропског филма у немачком граду Котбусу. Као најбоље филмско остварење, добитник је више награда на филмским фестивалима у Шведској и Македонији, а последња у низу награда је награда жирија за најбољи српски филм на 43. FEST-у у Београду.
„Исцељење“, припада жанру драма. Постављањем питања које остаје након свих ратова (Како опростити свом непријатељу?) и граница љубави („Љуби непријатеља свога“), филм тематизује проблем опроштаја као једног од услова за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом.
Трочлана глумачка екипа (Јово Максић - монах, Радован Миљанић – старац, Немања Јеремић - дечак) својом глумом и кратким дијалозима, верно је дочарала интимну људску, психолошку драму, фокусирану на процес праштања, причајући причу о људској патњи, трауматичној прошлости људи изазваној ратом, бремену одговорности за туђа недела, вери, склоности човека да поклекне и његовим уверењима и моралним дилемама. Преплитање психолошког и духовног доноси причу и о човечности, времену потребном да се некоме нешто опрости, околностима које отежавају или олакшавају процес доношења одлука и тријумфу оног доброг, духовног. Оно доводи до исцељења, унутрашњег и спољашњег, исцељења у смислу „оздрављења ума, душе и тела“, када мржња бива побеђена разумом, љубављу и добрим делима. Иако на том путу човек често бива у расколу, услед сукоба и противречности света који постоји унутар њега и оног који га окружује, као и нанетог бола и неспремности да се промени, он је тај који одлучује хоће ли и може ли, мењајући себе, исцељивати и себе и друге.
И сам амбијент у ком је филм сниман (село у подножју планине Ртањ) у потпуности је осликао атмосферу изолованости живота у испосници и унутрашњу драму ликова који су, у таквој изолацији, суочени један са другим. Кулминацији унутрашњих превирања сваког од њих понаособ, као последица патње коју носе у себи, контрастрира лепота природе.
Посебну емоционалну обојеност доживљају и поруци филма дала је интерпретаторка духовног појања Гркиња Нектарија Каранци. Својим гласом она представља четврти, невидљиви лик, али и још један контраст. Наиме, насупрот мушкој причи о рату и бесмислу, која је болна, при извођењу древног молитвеног напева терирем (који се сматра анђеоском песмом и божанском успаванком којом је Пресвета Богородица успављивала Христа) чује се умирујући, нежни глас који „лечи“. Симболише глас жене, мајке, сестре, утешитељке, Богомајке која пева успаванку и која представља глас мудрости срца.
На реалистичан и приступачан начин испричана је животна прича која је део нечије стварности, чији епилог је исцељење, а која поручује да увек постоји могућност да неко, ко је и данас проживљава, опрости и крене у том смеру. Та прича је без текста оставила све присутне, који су по завршетку филма честитали ауторској екипи на одличном остварењу и захвалили се на пруженој прилици да погледају филм, и то много пре његових пројекција у српским биоскопима.

  
  
  

  
  
  

  

ФИЛМ "ИСЦЕЉЕЊЕ"

Ср. Митрoвицa, 26. Мaj 2015.

Филм: „Исцељење“
година: 2014.
жанр: Драма
улоге: Јово Максић, Радован Миљанић, Немања Јеремић
фотографија: Пабло Феро
монтажа: Стеван Лунг
музика: Нектарија Каранци
сценарио: Моња Милинковић Јовић
режија: Иван Јовић
продукција: „Cinnamon“, Београд
У свечаној сали Српског дома у Сремској Митровици, у четвртак 28. маја 2015. године, са почетком у 18 часова, одржаће се пројекција филма „Исцељење“, режисера Ивана Јовића. Организатор пројекције у Сремској Митровици је Центар за културу „Сирмијумарт“, улаз је слободан, а број места ограничен.
„Исцељење“, дебитантски филм Ивана Јовића и сценаристкиње Моње Милинковић Јовић, поставља питање граница љубави дато у Христовој заповести „Љуби непријатеља свога“, тематизујући проблем опроштаја као услова за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом. Филм „Исцељење“ поставља границе о љубави, причу о драми након драме, о рату који бесни и људима након рата, и како у свему том доћи до унутрашњег исцељења, упркос банализацији, догмама и манипулацијама које вребају на сваком кораку.
Реч је о православном монаху који, након што је у рату изгубио дете и супругу, одлази у изоловану, стару, једноставну кућу, испосницу у којој покушава да пронађе опроштај и мир. На том пустом месту у његовом тиховању, проналази га стари муслиман, са смртно болесним унуком, који верује да ће дете оздравити само ако се монах помоли за њега. Из кратког дијалога се сазнаје да је управо дечаков отац био џелат монахове супруге и детета. У односу њих тројице развијају се велике теме филма, сазнаје се и њихова прича, као и систем веровања који обележава њихов свет. За ову филмску причу гледаоци тврде да мења поглед на свет.
По речима самог редитеља, праштање не значи заборав, напротив, праштање значи промену свести: „Памтим и знам све, али бирам да праштам. Борим се са самим собом да опростим“.
Светску премијеру филм „Исцељење“ имао је 7. новембра 2014. године на фестивалу Cottbus. Приказан је и на београдском FEST-у где је проглашен од стране жирија за најбољи српски филм. На 13. „Cinedays Festival of European Film“ у Скопљу освојио је награду „Златно сонце“ за најбољи балкански филм у оквиру програма Cine Balkan. На 4.BaNeFF фестивалу филмова Балкана у Шведској добио је награду за најбољи филм и најбољи сценарио.
Иако биоскопске пројекције филма „Исцељење“ у Србији крећу на јесен, Центар за културу „Сирмијумарт“ се потрудио да се овај филм прикаже у граду без биоскопске сале, много раније, а пројекцији ће присуствовати и његови творци.

 

„QUATTRO TEMPERAMENTI“

Ср. Митрoвицa, 22. Мaj 2015.

    У концертној сали митровачке Музичке школе „Петар Кранчевић“ 21. маја 2015. године одржан је Концерт квартета саксофона „Quattro temperamenti“. Концерт је организовао Центар за културу „Сирмијумарт“.
Квартет саксофониста основан је прошле године, а чине га: Срђан Пауновић – сопран саксофон, Никола Мацура – алт саксофон, Ловро Ливајић – тенор саксофон и Филип Орловић – баритон саксофон. Уметнички вођа и ментор им је Тимеа Калмар, ванредни професор универзитета, у чијој класи чланови квартета похађају наставу камерне музике.
Ови млади ентузијасти и студенти Академије уметности у Новом Саду имали су успешан и запажен наступ у нашем граду. Програм концерта представља занимљив спој аутора попут Баха, Ривијеа, Франсеа, Тудора и Бркљачића. Иако је сваки од саксофона посебан и јединствен, они хармонично звуче и као целина.
Изводећи Бахов „Италијански концерт“, Тудурове „Минијатуре за квартет саксофона“, саксофонисти су присутнима представили различите музичке садржаје и расположења. Својим извођењем Бркљачићеве композиције „Quattro Temperamenti“ (Collerico, Flegmatico, Melanconico, Sanguinico), чланови квартета су показали да успешни музичари, свирањем сваког од четири саксофона, могу да искажу све њихове изражајне могућности, испоље себе, али и да представе и различите темпераменте људи – колерик, флегматик, меланхолик и сангвиник. Тако сопран саксофон, према речима композитора Бркљачића, асоцира на некога ко је стидљив, равнодушан и ко не показује своја осећања. Алт саксофон се повезује са онима који су живахни и екстровертни, док тенор саксофон саопштава причу која је тужна, меланхолична, пуна неразумевања и бриге. Баритон саксофон асоцира на особе које су љуте и бесне, али у исто време и енергичне, страсне и врло амбициозне.
Посетиоци су уживали током читавог концерта, а чланови квартета су неколико пута излазили на бис. Овим концертом Центар за културу „Сирмијумарт“ је оправдао и испунио очекивања свих љубитеља дувачких инструмената за које је, према речима многих, ово био један од незаборавних концерата. Нема сумње да је ово била и прилика да свако од њих препозна и свој темперамент у ономе што су својим квалитетима професионално исказали „Quattro temperamenti“.